Salaš na malom tavankuckom putu
Zavičaju moj, salašu mijo,
kako bih te sada ostavio!
Zemnjo plodna zavičaju mijo;
Gnizdo moje tu sam se rodio.
Sad nemožem oku suze skriti,
Kako? rodno misto ostaviti.
Najteže je sada mojoj duši!
salaš mi se više glave ruši.
Starog cripa skidam s, ambetuša
srce plače a, plače i duša!
Suznim okom ruševinu gledam;
bolnom srcu ja plakati nedam.
Zato pijem i u licu venem,
sa salaša nemogu da krenem;
Kuda krenit iz svog rodnog kraja
srce neće iz svog zavičaja.
Godine sam mladost provodijo,
tu sam rasto, tu sam se rodijo.
Još i lastu vuče neka sila!
Pamti gnizdo što je s mukom svila,
okeone brda preletila,
svome gnizdu da bi se vratila.
Pokraj grada kuću sam kupijo,
bolnom srcu nisam ugodijo!
A, moju zemlju ko će sad orat,
i mrginj osnovat.
Ja neželim menjati adresu,
samo kad me u groblje ponesu.
Svakog dana tuga je sve jača!
Zbogom dobri komšijo,
zbogom zemljo travo i avlijo,
uvik sam te od srca volijo.
Nikad nisam žalosniji bijo,
samo kad sam „nanu“ izgubijo...
Ivan
Calendar
