Na vicinalki
Nevolim ozbiljnost brzih ajzibana. Kad uvate u vošut i potresu cilu vošutstanicu, zima me prolazi; a u crnoj noći upravo je strašljivo ono tupo hukanje, koje se čuje izpod kolija. A iskreno rekuć nevolim ih ni zbog putnika. Sasvim nepoznati stranci se običavaju tu nagrnuti, koji istina da izpod brka s hladnim »dobar dan" ili „dobar večer" pozdrave suputnike, al je sotim ujedno i završio se divan. Jedan izvadi novinu, drugi svoje bilježke, treći se izvali i za čas zaspe, a četvrti oštrim pogledom te motri, kao da u tebi želi upoznati kakvog glasovitog ubojicu ili bigunca.
Koliko su veselije pored mrke ozbiljnosti brzih ajziban naše čandrkaljke, naše vicinalke. Čim ustupiš u kolija, već te dva tri glasa pozdravljaju i zovu, u drugi čas već na tisuć pitanja moraš odgovora dati. Slobodno smiš komšiju zapitati, ma da ga nikad vidio nisi, jer i on željkovano vreba s kime da se porazgovori, da mu na laganom i dugotrajnom vicinalnom putovanju usta se nezahrdjaju. Tu se politizira, trguje, prodaje i kupuje, tu se keveti biraju i svakojaka pitanja pritresaju. Tu se bacu med svit svakojakve domaće plećke, da ih suputnici raznesu po toliko sela, po koliko će se razići.
Kada ajziban iz stanice krene, u tili čas postaje jednom autonomnom zadrugom, koje je glava kalauz, jer svačiju cidulju vizitira i probuši, a osim tog u ruki drži naš budući udes, jer na njegovu tužbu lahko nas mogu i na najmanjoj stanici napolje baciti. Od njega je samo jedan veći na vicinalki, a to je ricigepec. On drži u ruki kajase, tojest on pušća ajziban oštrijim hitom ili krati njegovu brzinu. On daje s jasnom trumbetom znak da se ajziban kreće, a kad ovaj na koji vošutstanici utrče, on daje odgovor šefu. Baš zato uvik na ajziban mora biti i ni na čas mu se nije slobodno udaljiti.
Al zato, vicinalki ovo neuzima se tako strogo. Ja sam bar u jedan mah bez ricigepeza utrčo u vošutstanicu. Njega smo ostavili na ledini.
Smišan je to trvljen dogadjaj bio.
Rano prolićno sunašce probudilo cilu narav, a zveketanje vicinalke poplaši- lo ptičice nebu pod oblake, da odonud pozdravljaju izilazeće sunce. Travice odmorene otezajuć se dizaše sa svoje glave, a lipo rajolično poljsko cviće bojažljivom laganošću razkriljivalo je svoja nidra.
Za čas pospuštamo penđžere, a miomirisni vazduva ulije se u škrljetke. Svi na novo oživimo. Nikoliko nas pak obisimo se na pendžer da na sva usta gutamo neprocinjiv svibanjski ajer. Još i ajziban je polakšao bat, kao da i on želi čistim vazduhom napuniti začadjena pluća. Da je zimi ovako najedared po, lakšala brzinu naša vicinalka, valda bi svi popucali od jida, a sad čisto smo obljubili prljave škrljetke, što nam na sridini krasne ledine uživanje nekrate.
Tomu smo se pak iskreno divili, kada smo opazili, da je ricigepez skočio s vicinalke i trčkarajuć po ledini počo brati šareno cviće.
- Eno gle ricigepez bere cviće - vikne nitko od putnika, a ostali svi skoče k' pendžeru da ga vide.
- Molim i meni nikoliko struki - ciknu u drugi čaš jedan ženski glas!
Ricigepez podigne glavu i videći uzornu gospojicu brzo doleti do kolija i
pruži joj kitu cvića.
- Živio! - zagrmi najedared iz sviju škrljetki.
Ricigepez opet požuri po ledini trgajuć cviće, da i druge gospojice izdovolji, al mu ovo već nije pošlo za rukom. Ložaču naime došla nika vragolasta misao, da malo šale provede. Zato odvrne zapor, a vicinalka poče na vrat na nos brzati. Mi si udarimo u smi. Smije se i ricigepez i trčajuć za nama još jednako čupka cviće. Ložač na to još većma popusti zapor, a vicinalka baš brzim hitom počme odvaljivati put.
- Šta će sad? - viknemo u jedan glas, - sad nas već nemož stignuti.
Al se ricigepez nije uplašio. Poklem je vidio da ložač šalu provodi s njime, brzo odapne ular jednog na ledini pasećeg dorata, baci mu se na ledja, bočne ga koji put s petama i udari za nama. I za čas nas stigne. Al zato nije sišao i u mašini na misto stao, već opet bočne koji put dorata i odjaši naprid, valda zato da tamo sidje i cvieće bereć dočeka ajziban. Odletio je tako, da ga više ni vidili nismo.
Medjutim, ložač opet udesio vicinalku na linost i čandrkajuć gazismo po gvozdenom putu znatiželjno provirivajuć, kada ćemo opaziti ricigepeza. Al smo ga uzalud vrebali. Istom na najbližjoj vašutstanici smo ga našli. Prija je otišao onamo, nego njegova vicinalka. Ne svojevoljno, već zato, jer se dorat tako razdražio, da ga više zaustaviti nije mogao.
Baš kad smo na stanici stali, onda je izišao od šefa crven do ušiju, jer ga je šef dobro izružio.
U nevolji što je mogo ino činiti, popeo se na misto i ćuši ložača i s desne i s live, a mi na novo udarimo u smi.
Eto zato ja tako volim naše čandrkaljke, naše vicinalke, koji ću pantit ku deran kad sam išo sa salaša iz Pavlovca u varoš.
Ivan
Calendar
